Ovu priču o tragediji na Dunavu možda nikada niste čuli

број: 3161... 2012...Трагедија брода „Ниш”_____ Драма српског „Титаника”, како су овај брод називали ретки преживели бродоломници, започела је у 13 сати и 7 минута 9. септембра 1952. године, када је брод на редовној путничкој линији од Београда до Земуна испловио са Савског пристаништа, а завршила се десетак минута касније, код Великог ратног острва, на самом ушћу Дунавског рукавца, где га је олујни ветар преврнуо и гурнуо у речни муљ, 14 метара испод површине. Несрећу је преживело тридесетак путника, међу којима и три члана посаде, али се тачан број страдалих вероватно никада неће сазнати, баш као ни податак колико је у том тренутку било људи на броду чији је максимални капацитет био 60 особа. Познато је једино да је тог кобног дана „Ниш” превозио најмање два и по пута више путника. – Потонуће брода „Ниш” уистину је био сплет невероватних, несрећних околности, које су се поклопиле у свом најгорем, трагичном низу – сећа се Бранко Најхолд, хроничар Земуна и добар познавалац догађаја који је завио у црно делове града с обе стране реке. – Да тих дана није обнављан Савски мост, да на броду парна машина није замењена дизел мотором, да се капетан придржавао возног реда и сачекао са испловљавањем, да радници пре тога нису багерима продубљавали дно у рукавцу Дунава, да Београд баш тог дана није захватила незапамћена олуја, да се ветар није подигао баш у тренутку када је „Ниш” зашао у рукавац, да је било мање путника... Да је ишта од тога било другачије, несрећа се, вероватно, не би ни догодила.

Удари на ушћу______ Почетком септембра 1952. године Савски мост је био затворен за саобраћај због обнове, па се у Земун из Београда и натраг ишло бродом или аутобусима који су долазили до моста, а путници су га затим прелазили пешице. Међутим, тога дана мост је био затворен и за пешаке, па је путницима преостао једино бродски превоз. Речни саобраћај су тада обављали бродови „Загреб” и „Ниш”, капацитета до 60 путника, који су тих дана, због отежаног друмског саобраћаја, превозили знатно већи број путника од дозвољеног. – Видећи да се спрема невреме, а и да не би још више оптеретио већ препун брод путницима који су и даље пристизали, капетан „Ниша” Фердинанд Нобило одлучио је да крене за Земун пре одређеног времена, за шта је добио и одобрење надлежног службеника београдске Капетаније – каже Најхолд. – Међутим, да је мало сачекао, односно да се придржавао возног реда, видео би олују и вероватно не би ни испловио док она не прође. Нажалост, то није била и једина лоша околност. Непосредно пре тога парна машина у броду замењена је новим, знатно лакшим дизел-мотором, иако су искусни морнари још тада тврдили да ће лађа, уколико се не угради додатно оптерећење, бити знатно нестабилнија, поготову у случају већег броја путника. Нажалост, на ова упозорења нико од надлежних није реаговао.

Гробница у потпалубљу_____ Један од ретких преживелих био је и Михаило Гркинић, пензионисани професор географије Земунске гимназије, који је тада био бруцош Природно-математичког факултета. Затекли смо га у породичној кућу у Земуну и, премда је прошло пуних шест деценија, и данас се сећа сваког детаља несреће. – Ништа тог јутра није наговештавало трагедију – каже Гркинић, који се на брод укрцао међу последњима што му је, по свему судећи, и спасло живот. – Освануо је диван, сунчан дан, а ја сам отишао за Београд да бих решио нека студентска питања. Око поднева почело је да се облачи, а брод се већ одвојио од пристана када сам успео да се закачим на њега. Сећам се, једној пријатељици сам причао да сам уписао метеорологију, а она ме је, у том тренутку, питала какво ће бити време. Погледао сам у правцу Земуну и видео салауку како се подиже. Више у шали него у збиљи, рекао сам: „Биће тумбања!” Нажалост, било је горе него што сам могао и да замислим.

Звона у тишини_____ Београђанин Љубиша Петровић, иако није знао да плива, успео је да се одржи на води све док нису стигли спасиоци у чамцу. Земунски занатлија Раде Рашљанин, иако је био одличан пливач, удавио се јер није успео да се у општој паници извуче из бродског салона. – У мноштву невероватних прича, једна је, можда, била и најчуднија – сећа се Најхолд. – Професорку земунске гимназије Емилију Катић спасао је један ученик да би га она непуну годину касније оборила на годину! Тај момак био је Благоје Цветковић, који је касније ипак успео да заврши гимназију, па чак и да постане инжењер да би се по пензионисању вратио у родно село Шумане код Лесковца.